Манастир свети Роман / Anna Karenina
Манастир св. Романа је један од најстаријих манастира у Србији. Налази се у лепој и шумовитој ували између Ражња и Ђуниса, на почетку сталаћке клисуре на десној обали Јужне Мораве. У његовој близини налазе се манастири Богородица Ђунишка, Наупаре, Липовац и Мрзеница.
Најстарије помињање светороманског манастира, под називом Сфенторомон, сачувано је у хросовуљи коју је византијски цар Василије II дао тадашњем архиепископу Охридске архиепископије Јовану, после победе над Самуилом 1019. Године. Из документа се виде да је тадашња охридска епископија обухватала 31 епископију које су биле поређане по важности, а на једанаестом месту хрисовуље записано је следеће: ''Заповедамо да има браничевски епископ у Браничеву и у Морависку и у Сфентеромону иу Грониши и у Дивизиску и у Истолангану иу Бродариску 15 клирика и 40 меропаха''.
Манастир Светог Романа налази се у непосредној близини тзв. Мојсињске Свете Горе на којој се према последњим истраживањима налазе остаци 70 цркава и црквишта из 14. и 15. века где се у време кнеза Лазара, према наводном предању није могло ништа чути од брујања звона и појања светих калуђера.
Узимајући у обзир да се манастир у хрисовуљи цара Василија II поммиње као већ познато, живо и изграђено место, постанак светороманског манастира се сасвим разложно може померити у дубљу старину. А пошто је потребно да прође бар један век од смрти светитеља до стварања култа и његовог усвајања у црквеним и државним пословима, живот и рад Светог Романа могао би се сместити у другу половину IX века (850. година) и почетак X.
Јеромонах Хризостом Столић Хиландарац (потоњи владика банатски а данас владика жички) у свом Светачнику за Светог Романа под датумом 16/29. август, каже:
''Преподобни Роман. Велики чудотворац. Живео и делао на 200 година пре Немањића. У манастиру које је, надомак Јужне Мораве, подигао - њему у спомен – кнез Лазар, леже његове свете мошти, од којих се многи умоболни и бесомучни исцељују на молитву Преподобном Роману, названом Синаит''.
Са овим мишљењем посредно се слаже и све већи број научника у другој половини XX. века, који су запазили да јужни параклис светороманског храма типски веома личи на цркву Св.Архангела код Охрида, задужбину Св.Наума, која је датована око 900. године.
Историја манастира
Када је историја манастира у питању претпоставља се да је у Х веку постојало писаних помена о светороманском манастиру, но као што је познато глагољске и ћириличке књиге из централних јужнословенских области које су писане у току Х, ХI и ХII века нестале су крајем раздобља византијске реокупације Балкана, последњих деценија ХII века, у планској и оштрој акцији погрчавања, уништаваљњем словенске писмености. По свему судећи ова судбина није мимоишла ни посане трагове о светороманском манастиру.
Манастир је обновио кнез Лазар 1377. Године тек када је Крушевац у ХIV веку постао српска престоница. У једној хиландарској повељи постоји податак да осам година пре косовске битке у манастиру Свети Роман постоји болница за душевне болеснике.
У турско време, као и многи други наши манастири, светоромански манастир био је пљачкан, паљен и рушен, и зато је о њему из тог времена остало свега неколико података, зна се да године 1498. у њему живе два калуђера. У турским пописима помиње се 1516. , а да двадесетак година касније у њему обитавају четири калуђера. А 1616. године помиње се монах Митрофан из овог манастира.
Нај већа разарања манастир је доживео у ХVI веку и у време Аустро-турском рату у ХVIII веку када је порушен до темеља. Обновљен је тек 1796. Године а обновио га је Ђорђе Пиле ( Пиља), који је ишао чак у Стамбол где је за 300 гроша измолио од султана фермен за обнову, пошто је претходно био исцељен од тешке болести над моштима Светог Романа. Манастир је данас онакав какав је подигнут у обнављању 1976. Године и налази се под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Ниша који га је сврстао у категорију споменика великог значаја.
Године 1960. по одлуци епископа нишког др Јована Илића манастир Свете Роман после више од десет векова свога постојања претворен у женске манастир. Старешинство у манастиру преузима игуманија Дарија Јовановић, која овамо долази са својих десет сестара из манастира Дивљана, задржавајући при том и старешинства у манастирима Дивљана и Наупаре, којима је руководила од 1950. - 1991. године. Манастири Наупаре и Свети Роман су и данас у заједници и сестере се по потреби у њима смењују.
Пуковник Н.Н. Рајевски - гроф Александар Вронски
У дворишту манастира Светог Романа налази се првобитни гроб пуковника Рајевског.
Николај Николајевич Рајевски III родио се 5. октобра 1839. године у граду Кречу. Његови биографији кажу да је припадао роду који није био славан по титулама, већ по делима. Деда по оцу му је био Николај Николајевич Рајевски I, генерал и херој отаџбинског рата 1812.године, јунак Бородинске битке. Мајка, Ана Михајловна, била је дворска дама на двору Његовог императорског величанства. Венчала се у Москви 1839.године са Н.Н. Рајевским II, родила му два сина, рано постала удовица и сама одгајила децу.
Н.Н. Рајевским III завршио је физичко-математички факултет на Московском универзитету. Рано је осетио интересовање за судбину словенских народа и као студент, у фебруару 1862.године ступио у Московско словенско добротворно друштво где је већ на првом заседању предложио низ мера за организовање просвете код православних Словена. Предлагао је:
- Издржавати о трошку Друштва на духовним академијама и универзитету младе људе из словенских племена која су под Турцима
- Штампати на бугарском и српском језику дела духовног, историјског и књижевног садржаја
- Подржавати православне школе у Турској.
Припадао је оном броју ретких руских карактера који читавог живота неуморно траже активну делатност и када се једном на нечему зауставе, спремни су да у то уложе сву своју душу. Такав циљ је била ''словенска ствар''.
После завршеног факултета Рајевски ступа у армију, у гардијски пук као јункер. У пролеће 1867.године, када се стварао Балакаски савез, који је под руководством српског кнеза Милана Обреновића припремао опште устанак против турака, И,С. Аксаков, председник словенског друштва, послао је Рајевског на место могућих догађаја. Рајевски је као изасланик московских славјанофила у тајној мисији ишао у Букурешт, Константинопољ, Србију и Босну, на основу чега је за руску владу припремио Пројект устанка на Балканском полуострву, а за српску владу План за реформисање српске коњице.
Почетак првог српско-црногорско-турског рата Рајевски је дочекао као пуковник. Драматична збивања на Балкану дубоко су га узнемиравала. Јуна 1876.године из Одесе пише мајци да је дискретна дозвола руске владе руским добровољцима да иду на Балкан отклонила последњу препреку која га је још задржавала да оде у Србију. На тај одлазак он је гледао као на ''полушај да оствари оне снове који су га још од детињства одушевљавали'' и додаје да намерава ''понети знатну суму новца, да би дошао у Србију као добровољац који ни у чему не оскудева а не као авантуриста који продаје своје услуге српској влади''. Дао је оставку и првог августа 1876.године био је уписан у српску армију у чину коњичког пуковника. 4. августа стигао је у Београд.
Рајевски се 8 августа налази на позицијама Моравске армије и учествује у неколико борбених операција, поверено му је командовање десним крилом одбрамбене армије и после три дана заузео је тактички важну узвишицу Прћиловица. За тај успех га је на лицу места главнокомандујуће генерал Черњајев наградио Таковским крстом. Али, Рајевски није успео да задржи узвишицу због недостатака снага, а два пута тражена помоћ није стигла. Пред јутро 11.августа одред Рајевског се повукао.
Реакција команданта била је бурна.
Уместо захвалности за постигнут изванредан успех – писао је Рајевски – и за држање мог положака до ноћи после бекства целог центра, био сам дочекан пребацивањима и непријатностима од стране Черњајева и његовог начелника штаба Коморова''.
Потпуковник Владан Ђорђевић, који је нехотчни сведок, оставио је опис разговора Черњајева са Рајевским:
Ви ... не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили вашег деду, који се прославио борећи се са Наполеоном...рекао је Черњајев.
Рајевски је побледео као смрт, одступио корак назад, као да је нагазио на змију, и само рече:
То није истина, Михаил Глигорич! – одмах затим узе капу и изађе.
После таквог укра Рајевски је одмах хтео да се врати у Русију. Али генерал се извинио и Рајевски је остао. Ипак одважног пуковника Рајевског су повукли са положаја командујућег десним крилом одбрамбене армије и прикључили Главном штабу. 20. августа, после победе Срба код Шуматовца наставњене су теђке борбе код Алексинца. Пуковник Рајевски се налазио у свити Черњајеви у селу Житковац. Када су тамо почели да пристижу извештаји о погоршању ситуације, генерал се обратио Рајевском:
Господине пуковниче, замолио бих Вас да пожурите у Горњи Адровац, преузмете команду и потрудите се да се одржите макар један сат, док Вам не пошаљем у помоћ свеже снаге.
С бољшим удовољствијем – одговорио је Рајевски. Окренуо се на коњу и шапнуо др. Владану Ђорђевићу:
Најзад, мој докторе, једна прилика да видимо да ли сам ја баш тако недостојан потомак ђенерала Рајевског...
Било је четири сато по подне. Пошто је пристигао у јеку паклене битке, Рајевски је зауставио повлачење српске пешадије која је одступала под налетом Турака. Ослонивши се на лафет, почео је да диктира извештај Черњајеву: - ''Турске јединице се утвђују на коти у Алексиначкој долини, лево од нас. Са десне стране долина је чиста за пролаз наше војске у позадину непријатеља...''. Пуковник Рјевски није стигао да стави тачку, турски метак га је погодио у леву слепоочницу, пробивши му капу. Смрт је била тренутна. Око шест сати увече положаји код Горњег Адровца били су напуштени...
Тело пуковника Рајевског одмах је пренето у манастир св.Роман, где је тада била војна болница, али пуковнику није било помоћи. Опојан и сахрањен у порти храма. У том гробу, који је и данас обележен плочом са урезаним крстом, тело Рајевског шпћовачп ке дп 1. септембра када је по жељи његове мајке извађено, балсамовано и спремљено за пут у Русију. Према казивању архимандрита Атанасија, у овом првобитном гробу Рајевског остала је сахрањена утроба.
Тело пуковника Рајевског је уз све војне поласти пренето у Београд у Саборну цркву, где се 5.септембра Србија опростила од хероја. Чинодејствовао је митрополит Михајло уз саслужење тридесет јерарха, певао је московски црквени хор , уз присуство Рајевскове мајке и кнеза милана Обреновића. У шест сати увече ковчег са телом пуковника био је изнет из цркве и уз звуке војне музике и грмљавину топова на рукама официра пренет до пристаништа, одакле је паробродом превезен у Одесу, а касније железницом у Јеразмовку, породично имање Рајевских. Рајевски је сахрањен у Крестовоздвиженској цркви у породичној гробници, поред свог деде.
Године 1887. место погибије Н.Н. рајевског на узвишици код села Горњи Адровац обележено је каменим крстом са натписом:
Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20.августа 1876.године
Ана Михајловна Рајевска, пуковникова мајка, желела је од доласка у Београд да на месту погибије свог сина подигне спомен-храм. Међутим, до смрти то није успела да оствари, и њен завет је остварила тек 1903. Године снаха Рајевских, Марија Рајевска. Она је уз спомен-храм посвећен Светој Тројици подигла и школску зграду као поклон становницима Горњег Адровца. Дуж пута према храму посађене су липе, према предању, са породичног имања Рајевских у Кијевској губеринији.
Храм је сазидан у руско-кијевском стилу, као једнокуполни, са основом равностраног крста, а осликали су га српски сликари по замисли руских уметника. Од поччетка је пришадао нишкој епархији као парохијска црква. За време Првог светског рата опљачкан је од бугарске војске, у Другом је уништен иконостас и део фресака. Под комунистичком влашћу, пошто је његов парох Божа Димитријевић убијен од ОЗН-е, потпуно је запуштен. Тек 1991. Године постигнут је српско-руски договор о обнављању храма, и 30.септембра 1998.године у храму је после обнављања одслужена прва Света литургија после 40 година. Том приликом храм је проглашен метохом манастира Свети Роман, при чему је Његово преосвештенство владика нишки Иринеј рекао: ''Оснивање метоха има за циљ његово даље прерастање у манастир, који ће достојно чувати успомену на заједничку бпрбу и словенску солидарност, коју су много пута испољили и Руси и Срби''. У метох је већ стигла и једна монахиња, а један од мештана је понудио кућу за потребе будућег сестринства. Уз помоћ Русије ту је отворена и библиотека, а школа ће после обнављања бити претворена у спомен-музеј.
Принцеза Јелисавета Карађорђевић у посети манастиру
У народу овај храм је добио неколико назива: ''Руска црква'', ''Црква Рајевског'' и ''Црква Вронског''. Последњи назив везан је за лика ''Грофа Александра Вронског'' из Толстојевог романа ''Ана Карењина'', где је несумњиво пуковник Рајевски послужио као портрет овог великог књижевног дела.
П.С
Слике су из манастира св.Роман само.