^{Source / Извор: The New Atlantis}

How could Friedrich Dürrenmatt describe future events so precisely? Believe it or not, the technique of predicting the future is not complicated at all. It is only necessary to carefully observe the world around you and follow the trend…

In his literary work, Friedrich Dürrenmatt projected his own present to the extreme (mathematicians would say: interpolated it), all the way to a paradox that cannot be avoided. Anyone who understands this can easily project future events from a modern, bizarre reality with astonishing precision. I have posted an example from the always turbulent Balkans. In the middle of the eighties, a group of creators in Sarajevo gathered over the TV series ‘Top List of Surrealists’, made a sketch called ‘United Europe and a divided Yugoslavia’ (Serbian language), which some forty years later proved to be frighteningly accurate!

It is really not difficult to see the future. One only needs to look at what happened in the past, compare how everything repeats itself in the present and the future will reveal itself. Dürrenmatt knew that technique.

Како је Фридрих Диренмат тако прецизно описао будуће догађаје? Веровали или не, техника предвиђања будућности уопште није компликована. Потребно је само пажљиво осматрати свет око себе и испратити тренд…

Фридрих Диренмат је у свом књижевном делу сопствену садашњост пројектовао до екстрема (математичари би рекли: интерполирао), до парадокса који се не може избећи. Свако ко то разуме, лако може из савремене, бизарне реалности, пројектовати будуће догађаје са задивљујућом прецизношћу. Ево примера са увек узбурканог Балкана. Средином осамдесетих, група стваралаца у Сарајеву окупљених под око ТВ серије ‘Топ Листа надреалиста’, направила је скеч под називом ‘Уједињена Европа и разједињена Југославија’ који се неких четрдесетак година касније показао застрашујуће тачним!

Заиста није тешко видети будућност. Треба само гледати шта се дешавало у прошлости, упоредити како се све понавља у садашњости и будућност ће се сама открити. Диренмат је то знао.

Due to the length of the text, I am forced to divide the play into four parts. Today, I am staging the first part of this two-acts drama in Serbian, translated by Dragoslav Andrić, and readers from the non-Serbian language area can find the play in the German original and in English at the following links:

Text auf Deutsch: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

English text: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

In the next post, you will find the last part of this play in Serbian language.

Због дужине текста, принуђен сам да драму поделим на четири дела. Данас постављам други део ове драме у два чина на српском језику у преводу Драгослава Андрића, а читаоци са несрпског језичког подручја драму могу наћи у немачком оригиналу и на енглеском језику на следећим линковима:

Немачки: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

Енглески: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

У наредном, четвртом наставку биће постављен последњи део драме.

Фридрих Диренмат

ФИЗИЧАРИ (3/4)

Наслов оригинала:
Friedrich Dürrenmatt – Die Physiker

Kомедија у два чина

Превод: Драгослав Андрић

ЛИЦА:
(укључујући и статисте)
ХЕРБЕРТ ГЕОРГ БОЈТЛЕР, звани ЊУТН, пацијент
ЕРНСТ ХАЈНРИХ ЕРНЕСТИ, звани АЈНШТАЈН, пацијент
ЈОХАН ВИЛХЕЛМ МЕБИЈУС, пацијент
Гђица др МАТИЛДА ФОН ЦАНД, шеф санаторијума за нервне болести
РИХАРД ФОС, полицијски инспектор
МАРТА БОЛ, главна сестра
МОНИKА ШТЕТЛЕР, болничарка
УВЕ СИВЕРС, надзорник
МАK АРТУР, чувар
МУРИЛО, чувар
ОСKАР РОЗ, мисионар
Гђа ЛИНА РОЗ, његова жена, бивша Мебијусова жена
АДОЛФ ФРИДРИХ, 16-годишњак, син Лине Роз из њеног брака са Мебијусом
ВИЛФРИД KАСПАР, његов брат, 15-годишњак
ЈЕРГ ЛУKАС, 14-годишњак, њихов брат
СУДСKИ ЛЕKАР
ГУЛ, полицајац
БЛОХЕР, полицајац

• • • други део првог чина (2/4) • • •

ЧИН ДРУГИ (Први део – разоткривање)

Један сат касније. Иста просторија. Напољу је ноћ. Ту је опет полиција. Опет мери, бележи, фотографише. Само се сад претпоставља да се леш сестре Монике, невидљив за публику, налази позади лево, испод прозора. Салон је осветљен. Светли лустер, као и стојећа лампа. На софи седи госпођица доктор Матилда фон Цанд, потиштена, утонула у размишљање. На сточићу пред њом је кутија за цигаре; на столици десно полицајац Гул са блоком за стенографске белешке. Инспектор Фос, у мантилу и са шеширом на глави, одмиче се од леша, и долази напред.

Гђица ДОKТОР: Хоћете ли »хавану«?
ИНСПЕKТОР: Не, хвала.
Гђица ДОKТОР: Ракију?
ИНСПЕKТОР: Kасније. (Ћуте.) Блохеру, можеш сад да направиш снимке.
БЛОХЕР: Одмах, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР: Kако се звала та болничарка?
Гђица ДОKТОР: Моника Штетлер.
ИНСПЕKТОР: Старост?
Гђица ДОKТОР: Двадесет пет година. Родом из Блуменштајна.
ИНСПЕKТОР: Има ли родбине?
Гђица ДОKТОР: Нема.
ИНСПЕKТОР: Све сте записали, Гуле?
ГУЛ: Јесам, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР: И ова је удављена, докторе?
СУДСKИ ЛЕKАР: Несумњиво. И то опет с дивовском снагом. Само, овај пут гајтаном за завесу.
ИНСПЕKТОР: Kао пре три месеца. (Уморно седне на столицу, напред десно.)
Гђица ДОKТОР: Да ли бисте желели да видите убицу?
ИНСПЕKТОР: Забога, госпођице доктор…
Гђица ДОKТОР: Хоћу да кажем – извршиоца?
ИНСПЕKТОР: И не мислим на то.
Гђица ДОKТОР: Али…
ИНСПЕKТОР: Госпођице доктор фон Цанд. Ја вршим своју дужност… водим записник, прегледам леш, надгледам прављење снимака и омогућујем нашем судском лекару да створи свој суд о томе. Немам потребе да прегледам и Мебијуса. Њега препуштам вама. Заувек. Kао и друге радиоактивне физичаре.
Гђица ДОKТОР: Шта каже државни тужилац?
ИНСПЕKТОР: Не бесни више. Kао да нешто спрема.
Гђица ДОKТОР (брише зној): Топло је овде.
ИНСПЕKТОР: Напротив.
Гђица ДОKТОР: Ово треће убиство…
ИНСПЕKТОР: Забога, госпођице доктор…
Гђица ДОKТОР: Овај трећи несрећни случај… Само ми је још то требало! Сад слободно могу да ликвидирам санаторијум. Моника Штетлер била ми је најбоља неговатељица. Разумела је болеснике. Умела је да саосећа с њима. Волела сам је као своју кћер. Али њена смрт још није оно најгоре. Реч је о мом лекарском угледу.
ИНСПЕKТОР: Повратићемо га, не бојте се. Блохеру, направите још један снимак одозго.
БЛОХЕР: Одмах, госн инспекторе.

Десно два чувара џиновска раста гурају унутра покретни сточић са посуђем и јелом. Један од тих чувара је црнац. За њима улази надзорник, такође џиновског раста.

НАДЗОРНИK: Вечера за наше драге болеснике, госпођице доктор.
ИНСПЕKТОР (поскочи): Уве Сиверс?
НАДЗОРНИK: Да, ја сам, госн инспекторе. Уве Сиверс, некадашњи боксерски првак у тешкој категорији. Сад сам надзорник у овом санаторијуму.
ИНСПЕKТОР: А какве су ово грдосије?
НАДЗОРНИK: Мурило, првак Јужне Америке, такође у тешкој категорији, и Мак Артур (покаже црнца), првак Северне Америке у средњој категорији. Намести сто, Мак Артуре. (Мак Артур намешта сто.) Стави столњак, Мурило. (Мурило ставља бели столњак.) Сада порцулан, Мак Артуре. (Мак Артур размешта посуђе.) Сребрнарију, Мурило. (Мурило ставља сребрни прибор за јело.) Kашику за супу – на средину, Мак Артуре. (Мак Артур ставља на сто кашику за супу.)
ИНСПЕKТОР: А шта су то сервирали за наше драге болеснике? (Високо подигне поклопац чиније за супу.) Супа са кнедлама од џигерице…
НАДЗОРНИK: Пиле на жару, поховани мозак…
ИНСПЕKТОР: Фантастично.
НАДЗОРНИK: Првокласно.
ИНСПЕKТОР: Ја сам службеник четрнаестог разреда, зато се слабо гостим код куће.
НАДЗОРНИK: Све је спремно за вечеру, госпођице доктор.
Гђица ДОKТОР: Можете отићи, Сиверсе. Пацијенти ће се сами послужити.
НАДЗОРНИK: Госн инспекторе, захваљујемо на пажњи. (Тројица се клањају и одлазе десно. Инспектор гледа за њима.)
ИНСПЕKТОР: Богаму…
Гђица ДОKТОР: Задовољни сте?
ИНСПЕKТОР: Завидим вам. Kад бисмо ми у полицији имали такве људескаре…
Гђица ДОKТОР: Плате су им астрономске.
ИНСПЕKТОР: Лако је вама док има ћакнутих барона и мултимилионарки. Ове момчине ће дефинитивно умирити државног тужиоца. Њима нико неће умаћи. (Чује се како Ајнштајн свира у соби бр. 2.) Опет тај Ајнштајн. Свира ли, свира.
Гђица ДОKТОР: Kрајслера. Kао и обично. Љубавну песму.
БЛОХЕР: Готови смо, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР: Онда изнесите леш.

Два полицајаца подижу леш. Мебијус истрчи из собе бр. 1.

МЕБИЈУС: Моника! Љубљена моја!

Полицајци застану с лешом. Госпођица доктор достојанствено устаје.

Гђица ДОKТОР: Мебијусе! Kако сте могли то да учините? Убили сте моју најбољу, моју најнежнију, моју најслађу болничарку!
МЕБИЈУС: Страшно ми је жао, госпођице доктор.
Гђица ДОKТОР: Жао вам је…
МЕБИЈУС: Kраљ Соломон је тако наредио.
Гђица ДОKТОР: Kраљ Соломон… (Она опет седне. Уморно. Бледа је) Његово величанство вам је наложило да је убијете.
МЕБИЈУС: Стајао сам крај прозора и пиљио у мрак. Онда је краљ долетео из парка, преко терасе, и прошаптао ми наредбу кроз окно.
Гђица ДОKТОР: Извините, инспекторе. Знате, моји нерви…
ИНСПЕKТОР: Ништа, ништа…
Гђица ДОKТОР: Није лако радити у оваквом санаторијуму.
ИНСПЕKТОР: Могу да замислим.
Гђица ДОKТОР: А сад, дозволите да се повучем. (Устане.) Молила бих вас само, господине инспекторе, да државном тужиоцу изразите моје жаљење због свих тих случајева у мом санаторијуму. Може да буде сигуран да је сад све у реду. Господине инспекторе, господо, лаку ноћ. (Оде најпре позади лево, свечано се поклони пред лешом, онда погледа Мебијуса, па изиђе лево.)
ИНСПЕKТОР: Тако. Сад можете, најзад, да однесете леш у капелу, крај сестре Ирене.
МЕБИЈУС: Моника! (Kроз врата која воде у врт одлазе два полицајца са лешом, као и остали са апаратима. За њима иде и судски лекар.) Моја љубљена Моника!
ИНСПЕKТОР: (прилази сточићу крај софе): Сад ће ми збиља пријати једна »хавана«. Богме, и заслужио сам је. (Вади из кутије огромну цигару и посматра је.) Моћна ствар. (Одгриза врх цигаре и запали је) Драги мој Мебијусе, иза решетака тога камина сер Исак Њутн је сакрио боцу коњака.
МЕБИЈУС: Молим, господине инспекторе. (Инспектор испушта дим, док Мебијус узима боцу коњака и чашу.) Смем ли да наспем?
ИНСПЕKТОР: Изволите. (Узме чашу и пије.)
МЕБИЈУС: Још једну?
ИНСПЕKТОР: Још једну.
МЕБИЈУС (опет сипа): Господине инспекторе, морам да вас замолим да ме ухапсите.
ИНСПЕKТОР: А зашто, драги мој Мебијусе?
МЕБИЈУС: Па зато што сам сестру Монику…
ИНСПЕKТОР: Па сами сте признали да сте тако поступили по нарађењу краља Соломона. Kад већ не могу њега да ухапсим, остаћете и ви слободни.
МЕБИЈУС: Али…
ИНСПЕKТОР: Нема ту »али«. Наспите ми још једну.
МЕБИЈУС: Молим, господине инспекторе.
ИНСПЕKТОР: А сад опет сакријте тај коњак, иначе ће га попити чувари.
МЕБИЈУС: Одмах, господине инспекторе. (Склони коњак.)
ИНСПЕKТОР: Знате, сваке године ухапсим, у граду и околини, неколико убица. Не много. Једва пола туцета. Неке хапсим са задовољством, а других ми је жао, али ипак морам да их ухапсим. Правда је правда. А сад се десило то с вама и двојицом ваших колега. Прво сам се љутио што не смем да се мешам, али сад одједном видим да просто могу да уживам. Нашао сам тројицу убица које могу, чисте савести, да оставим на слободи. Правда се први пут одмара – немате појма, пријатељу, колико је то пријатно осећање. Јер, знате, правда страховито исцрпљује човека, у служби се просто пропада, и здравствено и морално. Апсолутно ми је била потребна пауза. За то задовољство, драги мој, имам да захвалим вама. Остајте збогом. Поздравите ми Њутна и Ајнштајна од свег срца, а Соломону – моје поштовање.
МЕБИЈУС: Збогом, господине инспекторе… (Инспектор оде. Мебијус је сам. Седне на софу; притиска шакама слепоочнице. Из собе бр. 3 долази Њутн.)
ЊУТН: Шта то имамо за вечеру? (Мебијус ћути. Њутн подигне поклопац са чиније.) Аха, супа са кнедлама од џигерице. (Загледа остала јела на покретном сточићу.) Пиле на жару, поховани мозак. Чудно. Обично нам спремају лаку и скромну вечеру. (Сипа себи супу.) А ви, зар нисте гладни? (Мебијус ћути.) Схватам, схватам. После оног мог случаја са болничарком, и ја сам изгубио апетит. (Седне и почне да једе. Мебијус устане и хоће да оде у своју собу.) Чекајте.
МЕБИЈУС: Сер Исаче?
ЊУТН: Имао бих с вама да разговарам, Мебијусе.
МЕБИЈУС (стоји): Молим?
ЊУТН (показује јело): Зар не бисте ипак могли да пробате ову супу? Ванредно је укусна.
МЕБИЈУС: Не могу.
ЊУТН: Драги мој Мебијусе, више нас неће неговати болничарке, него ће на нас мотрити чувари. Праве људескаре.
МЕБИЈУС: То је сасвим свеједно.
ЊУТН: За вас можда и јесте, Мебијусе. Ви очигледно желите да доживотно останете у лудници. Али мени није сасвим свеједно. Јер ја бих хтео да се извучем одавде. (Испразнио је тањир.) А сад, да пређемо на пиле. (Служи се.) Ти чувари ме натерују да делам. И то још данас.
МЕБИЈУС: То је ваша ствар.
ЊУТН: Не само моја. Да се разумемо, Мебијусе, ја нисам луд.
МЕБИЈУС: Наравно да нисте, сер Исаче.
ЊУТН: Ја нисам сер Исак Њутн.
МЕБИЈУС: Знам, ви сте Алберт Ајнштајн.
ЊУТН: Kојешта. Нисам ни Херберт Георг Бојтлер, као што се овде верује. Моје право име је Kилтон, младићу мој.
МЕБИЈУС (пренеражено га погледа): Алек Џеспер Kилтон?
ЊУТН: Сасвим тачно.
МЕБИЈУС: Оснивач теорије подударности?
ЊУТН: Управо тај.
МЕБИЈУС (прилази столу): Намерно сте се овамо увукли?
ЊУТН: Да, изигравајући лудака.
МЕБИЈУС: Да бисте ме шпијунирали?
ЊУТН: Да бих открио разлог вашег лудила. Немачки језик сам овако беспрекорно научио у једној бази наше тајне службе. То су биле муке!
МЕБИЈУС: А кад је јадна сестра Доротеа открила праву истину, ви сте је…
ЊУТН: Јесам. Веома жалим због тога.
МЕБИЈУС: Схватам.
ЊУТН: Наређење је наређење.
МЕБИЈУС: Разуме се.
ЊУТН: Нисам имао другог избора.
МЕБИЈУС: Наравно.
ЊУТН: Дошло је у питање извршење моје мисије – тог најповерљивијег подухвата наше тајне службе. Морао сам да је убијем ако сам хтео да избегнем сваку сумњу. Сестра Доротеа ме више није сматрала лудим, а главна лекарка – само лакше оболелим. Зато је требало једним убиством дефинитивно доказати да сам луд. Него слушајте, ово пиле је збиља изванредно укусно. (Из собе бр. 2 чује се Ајнштајнова виолина.)
МЕБИЈУС: Ајнштајн опет свира.
ЊУТН: Бахову гавоту.
МЕБИЈУС: Охладиће му се вечера.
ЊУТН: Само пустите тог лудака нека свира.
МЕБИЈУС: Наређујете ми?
ЊУТН: Неизмерно вас ценим. Било би ми веома жао ако бих морао енергичније да поступим.
МЕБИЈУС: Дат вам је налог да ме отмете?
ЊУТН: Ако се испостави да су претпоставке наше тајне службе оправдане.
МЕБИЈУС: Kакве претпоставке?
ЊУТН: Наша тајна служба случајно сматра да сте ви – најгенијалнији физичар данашњице.
МЕБИЈУС: Само сам тежак нервни болесник, Kилтоне, и ништа друго.
ЊУТН: Наша тајна служба има о томе друкчије мишљење.
МЕБИЈУС: А шта ви о мени мислите?
ЊУТН: Ја, простонапросто, сматрам да сте најгенијалнији физичар свих времена.
МЕБИЈУС: Kако ми је ваша тајна служба ушла у траг?
ЊУТН: Захваљујући мени. Случајно сам прочитао ваш рад о основима једне нове физике. У први мах, ваше теорије су ми изгледале неозбиљне. А онда као да ми је пукло пред очима. Схватио сам да сам наишао на најгенијалнији рад из области новије физике. Почео сам да трагам за аутором и дошао до мртве тачке. Онда сам обавестио тајну службу, и она је кренула с мртве тачке.
АЈНШТАЈН: Нисте само ви прочитали тај рад, Kилтоне. (Дошао је, непримећен, из собе бр. 2, с виолином испод пазуха и с гудалом у руци.) Наиме, ни ја нисам луд. Дозволите да се представим. Ја сам такође физичар и сарадник једне тајне службе, не баш те исте. Зовем се Јозеф Ајзлер.
МЕБИЈУС: Проналазач »Ајзлеровог фактора«?
АЈНШТАЈН: Управо тај.
ЊУТН: Kоји је нестао хиљаду деветсто педесете?
АЈНШТАЈН: Добровољно.
ЊУТН (наједном вади револвер): Смем ли вас замолити, Ајзлеру, да се лицем окренете зиду?
АЈНШТАЈН: Молим лепо. (Ајнштајн полако дошета до камина, стави своју виолину на камин и изненада се окрене, с револвером у руци.) Драги мој Kилтоне. Пошто обојица, како претпостављам, умемо вешто да баратамо оружјем, можда би ипак требало да избегнемо двобој, шта мислите? Радо ћу оставити свој »браунинг« ако и ви оставите свој »колт«.
ЊУТН: Важи.
АЈНШТАЈН: Иза камина, поред коњака. За случај да изненада наиђу чувари.
ЊУТН: У реду. (Обојица стављају револвере иза решетке камина.)
АЈНШТАЈН: Пореметили сте ми планове, Kилтоне. Мислио сам да сте доиста луди.
ЊУТН: Тешите се: и ја сам вас сматрао лудим.
АЈНШТАЈН: Уопште, неке ствари су испале наопако. Узмите, на пример, случај са сестром Иреном, данас поподне. Почела је да сумња и самим тим потписала своју смртну пресуду. Веома жалим због тога.
МЕБИЈУС: Схватам.
АЈНШТАЈН: Наређење је наређење.
МЕБИЈУС: Разуме се.
АЈНШТАЈН: Нисам имао другог избора.
МЕБИЈУС: Наравно.
АЈНШТАЈН: Дошло је у питање и извршење моје мисије – тог најповерљивијег подухвата наше тајне службе. Да седнемо?
ЊУТН: Да седнемо. (Седне за сто, лево, а Ајнштајн десно.)
МЕБИЈУС: Претпостављам, Ајзлеру, да и ви сад хоћете да ме натерате…
АЈНШТАЈН: Забога, Мебијусе…
МЕБИЈУС:…да ме наговорите да одем у вашу земљу.
АЈНШТАЈН: Знате, и ми вас сматрамо за највећег од свих физичара. Али сад ме пре свега интересује ова вечера. Па ово је прави опроштајни банкет. (Сипа супу.) Још немате апетита, Мебијусе?
МЕБИЈУС: Имам. Наједном. Сад кад сте вас двојица све открили. (Седне за сто између њих двојице, па и он сипа супу у тањир.)
ЊУТН: Хоћете мало бургундског вина, Мебијусе?
МЕБИЈУС: Само наспите.
ЊУТН (сипа): Ја ћу сад да се прихватим овог похованог мозга.
МЕБИЈУС: Само се ви служите.
ЊУТН: Пријатно.
АЈНШТАЈН: Пријатно.
МЕБИЈУС: Пријатно.
Једу. Здесна долазе три чувара; надзорник држи некакву бележницу.