Ако је досад ико сумњао да колонијална управа на територији познатој као Србија спрема велеиздају, челник те окупационе власти потрудио се да својим предизборним изјавама развеје сваку сумњу…

Својом изјавом да „само мањи део Резолуције 1244 Уједињених нација иде Србији у прилог“, колонијални управник јасно је ставио до знања да се спрема да, после изборног театра, уклони највећу препреку признавању злочиначке монструм-конструкције „Косове“, направљену према вољи неколико сила које не желе Србију ни у ком облику.

Кад би Србија била држава, у њој би се поштовао Устав Републике Србије, у коме дословно пише да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“.

Кад би Србија била држава, имала би председника који би све чинио да заштити њен Устав и државни интегритет, а уколико процени да то премашује његове интелектуалне могућности, прави председник дао би оставку и место препустио некоме коме то не би био претежак задатак.

Да видимо, шта су задужења председника према Уставу Републике Србије проглашеном 8. новембра 2006. године:

2. Председник Републике
Положај председника Републике

Члан 111.
Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.

Надлежност
Члан 112.
Председник Републике:

представља Републику Србију у земљи и иностранству,
указом проглашава законе, ускладу с Уставом,
предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
предлаже Народној скупштини носиоце функција, у складу са Уставом и законом,
поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога Владе,
прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника,
даје помиловања и одликовања,
врши и друге послове одређене Уставом.
Председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

У члану 114. Устава Републике Србије, стоји и заклетва коју пред Скупштином полаже председник:

„Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“

Уместо председника, међутим, ова територија има колонијалног управника који се труди да убеди народ како јој Устав уопште није потребан, како је Косово и Метохија само непријатност које се што пре треба ослободити, и због тога му је неопходан још један мандат да заврши свој прљави посао.

Велеиздаја се најбоље огледа у темељном разбијању Устава Републике Србије (на сваком кораку а нарочито око КиМ и у превари са коронавирусом), и горе показаном нападу на Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Дакле, велеиздајник у самом врху колонијалне управе просто речено – лаже. Изјављујући како „само мањи део Резолуције 1244 Уједињених нација иде Србији у прилог“, он лажима покушава да демотивише огромну већину Срба (чак 75% према режимским анкетама) који не желе ни да чују за предају Косова и Метохије, и који више уопште не реагују на митску ‘шаргарепу’ о учлањењу у некакву распадајућу Унију. Могао бих и ја да вам причам о Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, али је можда боље да то учини професор Уставног права др Владан Кутлешић, који је изричит у оцени да тај документ Савета безбедности УН не иде у прилог Приштини, односно да велеиздајник лаже. Кутлешић за Спутњик у први план ставља њену одредбу о територијалној целовитости СР Југославије, односно Србије као сукцесора СРЈ, у чијем је саставу Косово и Метохија:

Докле год постоји Резолуција 1244 она брани да Косово постане међународно призната држава. По том документу, Косово је протекторат, што је за нас подједнако важна одредба као и она да је саставни део Србије.

Друга добра ствар у Рeзолуцији је то што она, за разлику од свих других, није донета на годину дана, него трајно, ad infinitum, што, како објашњава, значи да може бити укинута или промењена само уз сагласност свих пет сталних чланица Савета безбедности УН, или у договору са Србијом.

Ако желите мало детаљније објашњење зашто колонијални управник тако својски и велеиздајнички лаже, ево веома доброг дужег образложења које даје Цвијетин Миливојевић, новинар и политички аналитичар:

Трајање: 57:53

У међувремену, велеиздајник темељно уклања српско сећање и српску културу из наставног програма…

Трајање: 1:54

…и организује кампању (За нашу децу!) по угледу на – нацистичку Немачку!

^{„За будућност наше деце.“ Плакат за немачке изборе 29. марта 1936.}

Је ли му то узор?

Шта нас чека?

Није могуће на крају текста избећи судбоносно питање: „Куда све ово води?“ Народ који тако лако заборавља своју историју и своје јунаке, и који се тако лако мири с правним и физичким насиљем које над њим чине власти, осуђен је да историју понавља. А историја није онаква каквом је приказује дебели кловн који се радо качио на сваку велеиздајничку власт и давао јој великодушно легитимитет за све злочине. Не верујте му кад вам он, између две своје севдалинке, каже како би „требало да се са Албанцима поделимо једном за свагда!“ То је кување жабе. Не постоји „једном за свагда“. Историја је процес у коме опстају само они који су спремни да се боре. Погледајте на пример, како је изгледала европска историја у последњих 2420 година: