Србија је током историје на челу имала неколико Александара. За неко чудо, десило се да им судбине буду тужно сличне – сви су некако волели да им се народ не меша много у власт, нису били запамћени у истом народу по добру, и сви су трагично завршили.

Прво је један Александар тестирао народно стрпљење занемарујући законодавство и играјући се Уставима и доводећи оца на чело војске. Нема везе, народ је то некако прогутао, али Александров избор супруге никако се није могао толерисати…

Тридесетак година касније, следећег Александра, додуше из друге династије, шармантног шестојануарског диктатора који је остварио српски сан да сви живе у једној држави, убила је пушачка страст.

Тренутак кад извесни Владо Черноземски притрчава да припали цигарету краљу Александру у Марсељу, 9. октобра 1934. у 16 сати и 20 минута. Нажалост, испоставило се да је уместо упаљача-реплике у облику Маузера Ц96, несрећник грешком понео прави Маузер…

У случају оба претходна Александра, чудном игром случаја, њиховим силаском са политичке позорнице, промењен је геополитички вектор Србије.

Текући Александар, назовимо га Александар Трећи, зацртао је себи задатак да народ одведе у срећну будућност ма колико га то болело. Мислим, народ.

Политичку каријеру започео је под професором права од кога о праву није научио баш ништа. Кад је професор права превалио стодвадесет кила, Александар је, осећајући превелики терет, успео да се некако искобеља испод њега и да пређе код професионалног купца диплома, који је код истог професора права стекао спектакуларан дар да предвиди ‘несрећу’ једном покојном премијеру. Некако је све то судбински гурало Александра на позорницу луткарског театра на коме плутократски господари, уместо стаклених куглица, савременим индијанцима деле шарене папириће.

Текући Александар, такорећи Александар Трећи, нешто се разликује од претходне двојице. До те мере је заузет смештањем разних доброта народу, да уопште нема времена да било с ким дебатује. Чак ни са новинаркама наводно српске телевизије, које обично очински опсује чим заусте неко питање. Питања знају да буду незгодна, а Текући Александар више воли да га нико не прекида у самохвалоспевима.

Његова је судбина најтрагичнија – наиме он се за живота сам укопава. Сам је изјавио да зна како ће да сконча, и крајње је необично како текући Александар, у том духу, делује као неко ко би радије извршио самоубиство него што би за свој народ учинио нешто што тај народ недвосмислено већински затражи. Шта зна народ? Појма он нема колико се Александар Текући жртвује за њега.

Питам се, је ли и текући Александар решен да на сцени луткарског театра до краја игра своју трагичну улогу, или ће се у неком тренутку ипак сетити једноставног начина на који може да избегне несрећну судбину пајаца?