Недеља, 30. август, доживљена је у Црној Гори као историјска прекретница. Прилика да се смени најдуговечнији диктатор у савременој Европи и да се спречи власт у покушају да елиминише Српску православну цркву из генетског кода пројектованог, новог, Монтенегринског народа. Какав је резултат на крају?

Опозиција окупљена у три партије на изборима, почела је да слави победу нешто пре објављивања званичних резултата. Бојим се да би то могла бити Пирова победа. Почнимо објашњење од самих тих званичних резултата које нико није оспорио:

Према подацима које је објавила Државна изборна комисија у Црној Гори, на основу 100 одсто пребројаних гласова, гласало је 76,65% уписаних бирача, односно њих 413.954, од чега је било 409.451 важећих гласачких листића.

Партија	Процената	Гласова	Мандата
Демократска партија социјалиста (ДПС)	35,06%	143.548	30
За будућност Црне Горе	32,55%	133.267	27
Мир је наша нација	12,53%	51.297	10
Црно на бијело	5,53	22.649	4
Социјалдемократе	4,10%	16.769	3
Бошњачка странка	3,98%	16.286	3
СДП – Јака Црна Гора	3,14%	12.839	2
Албанска листа	1,58%	6.488	1
Албанска коалиција Једногласно	1.14%	4.675	1

Испод цензуса остале су Хрватска грађанска иницијатива са 0,27% или 1.115 гласова, и Хрватска реформска странка са 0,13%, односно 532 гласова.

Извор: Вијести

Додајмо на ово да Мило Ђукановић остаје председник до 2023. године. Упркос бројевима, у Црној Гори увелико се прослављала ‘победа опозиције’…

Без обзира што према режиму Мила Ђукановића немам ни најмање симпатија, морам да све еуфоричне вратим на чињенице…

Је ли Мило заиста пао?

Режим, дакле, заиста по први пут није освојио довољан број гласова за самостално формирање владе, и то јесте историјски тренутак, али… Мило је и даље председник и његова партија и даље је најјача у Црној Гори. Већина три опозиционе листе, кроз збир гласова изражена односом 207.213 према 200.605, у црногорској Скупштини у најбољем случају, пројектоваће се само једним мандатом више – 41:40! Можете ли замислити колико је лако ‘преправити’ народну вољу на разлици од само једног посланика? Није Мило пао док не падне његова погубна, шовинистичка и криминална политика колонијалног управника. Али шта значи смена личности ако се настави политика по кључним питањима тако што ће режим уценити или подмитити само једног посланика из противничког табора. Јесте ли и даље сигурни да је Мило пао?

Имајте у виду да је ДПС и даље на власти у већини градова Црне Горе и има своје људе на врху структуре власти. Први корак пада морао би бити промена те окоштале структуре, али та промена није ни лака ни извесна. Можда ће у ДПС-у после овог резултата наступити осипање, али то не можемо беспоговорно очекивати. Неопходно је и да садашња опозиција паметно одигра картама које су јој подељене.

Следећи природан корак после преузимања власти требало би да буде повлачење накарадног Закона о слободи вјероисповјести, који је и изазвао мобилизацију народа. Али хоће ли се наставити враћањем равноправности ћириличком писму и српском језику? Природно би било, међутим опет није извесно. Још увек нисмо начисто шта ће бити са сулудим пројектом формирања црногорске православне цркве. Из НАТО загрљаја се не може лако изаћи, али има ли опозиција осим воље и план како поправити односе са Русијом и Србијом? Милов режим је многе мостове за собом спалио, а највећу штету свакако је направио кроз економију. Оставио је новој власти страшно економско бреме уништене црногорске привреде, које је кулминирало коронапреваром. То ће бити права прилика за инострани фактор да понудом кредита за ‘спасавање’ изнуди продужетак колонијалне политике према грађанима на територији Црне Горе. Уколико се и формира жељена експертска влада, њене намере у том смислу одмах ће се видети преко наставка или одбацивања погубне политике засноване на коронапревари.

Страни фактор

Чак и ако транзиција власти прође мирно, нема никакве сумње да ће колонијалне силе које држе контролу над Црном Гором отпустити Мила тек кад му буду обезбедиле достојну замену. Јасне су назнаке да је Милу-појединцу рок истекао:

Није било унапред честитке из иностранства, као у случају СНС-а у Србији
Није се прешло преко очигледних припрема преваре, као што се жмурило на очигледно лажирање избора у Србији 21. јуна
Страна штампа није помагала режиму демократским хвалоспевима, већ је ситуацију описивала неуобичајено објективно. Све и да су ове три ставке последица интересних сукоба међу колонијалним силама, западним ‘савезницима’, то никако не значи да је слобода надохват руке
Најважније: изгледа да је дошло до одређеног осипања у самим министарствима силе унутар Црне Горе, а то је најбољи предзнак промене.

С друге стране, историја нас учи да није свака промена – набоље. Ако је Милу-појединцу рок истекао, његовој политици није. Мило је тек симбол једне поробљивачке политике од које колонијалне силе свакако неће одустати. Ко ће бити нови Мило? Тешко је предвидети ко ће преузети ‘стабилократију’, пошто се у таквим случајевима обично отвара питање жестоке конкуренције не најпоштенијих, већ најкорумпиранијих политичара. Сетимо се само да је Мило постао то што јесте тек пошто је покојни Момир Булатовић одбио непристојну понуду страног фактора да учествује у растурању бивше СРЈ. Мило је то оберучке прихватио.

Не заборавите и чињеницу да је у Црној Гори званична валута евро. То практично значи да ЕУ има механизам дављења ликвидношћу, онако како је то сурово показала после референдума о плану стезања каиша у Грчкој 2015. године. Сећате се како је Ципрас морао да пристане на све изложене услове насупрот народној вољи. Слободе нема без суверене валуте и ту не треба имати илузија.

Немојте ни тренутак сумњати да ‘демократски’ Запад спрема новог Мила. Мање је важно хоће ли то бити Душко Кнежевић, који се као славодобитник враћа из Велике Британије, или можда Небојша Медојевић, Здравко Кривокапић, Светозар Маровић или неко пети… никад не треба гледати ликове и оно што обећавају. Треба гледати шта раде. Или шта ће моћи да ураде.

Тренутак за славље

Жао ми је ако ово мишљење делује превише песимистично, али то је реалност. У случају пријатног изненађења радо ћу признати грешку. Али ако желите да препознате тренутак за славље, ствари треба посматрати на другачији начин. Морате се сетити ватрених излива љубави Едија Раме према Милу Ђукановићу непосредно пре избора („Хвала ти што постојиш“), кад је поменути практично одао Милу признање за урађен велики посао око стварања велике Албаније.

Мило, дакле, није тек једна особа достојна презира, те се стога може сматрати да ће све одмах бити боље чим њега више не буде било у врху власти. Мило је симбол политичког система који у оковима држи становништво не само Црне Горе, већ читавог Балкана. Све док се тај систем не промени, Мило-симбол остаје на власти.

Не називају Латини без разлога ово подручје Catena Mundi – Вериге света. Кад је равнотежа овде поремећена, то увек бива најава великих глобалних ломова. Постоји једна фокусна тачка кроз коју се преламају сви проблеми најпре у региону а онда се попут таласа шире ка другим земљама. Питање око кога се све ломи. Та фокусна тачка јесте Косово и Метохија. На тој тачки засад немамо јасан став опозиције. Мило ће заиста практично и симболички пасти тек онога тренутка кад Црна Гора повуче признање криминалне творевине зване ‘независно Косово’.

И тек тад можемо славити прву победу у Црној Гори.