Savarese-349334424_759728558958026_5321017560381865977_n.jpg

Каже народ: „Јутро је паметније од вечери“. Али шта ћемо ако паметно јутро покаже да је вечерњи кошмар у реалности још много гори?

Читава серија текстова о велеиздаји у Србији садржала је заједничку линију: тренд који неумитно указује на грађански рат. Може се сматрати да је злочинима у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ и у Младеновцу и околини, тај рат заправо већ започео. Државни апарат је огољен у својој неспособности да заштити народ, што значи да су Срби од тог тренутка упућени на самоодбрану.

Крвави театар започет у основној школи уништио је и поверење у државно-корпоративне медије, који сад искључиво служе за изазивање што већег хаоса. Медији су изнели толико противречних података о злочинима, да то не може бити случајно. Колонијална управа не усуђује се да по захтеву родитеља убијене деце спроведе пристојну истрагу и реконструкцију злочина, што је у демократским државама сасвим нормалан стандард. Пошто је постало јасно да нико из тог злочиначког удружења неће радити против себе, народ је почео масовна окупљања, пре свега у Београду, али и у другим градовима по Србији. Једино преостало поуздано новинарство постало је – грађанско новинарство.

Било је тешко доносити закључке одмах после злочина, јер су државно-корпоративни медији намерно давали контрадикторне и најблаже речено збуњујуће информације. Међутим, како су у јавност, преко грађанског новинарства почеле да извирују чињенице, појавила се кошмарна слика много гора од свега што су ‘теоретичари завере’ могли да претпоставе. Можда најбољу синтезу свега познатог саставио је новинар из Бањалуке Деан Савичић, на Фејсбуку познат као Деки РС. У свом првом тексту о злочину у Основној школи „Владислав Рибникар“ отворио је бројна питања која су разбеснела ботове колонијалне управе.

Овог пута вашој пажњи препоручујем нови текст у коме добијамо језиве одговоре који јасно указују да је у питању психолошка операција великих размера на српском народу. Није Бајден бадава тражио 108 милиона долара за ‘сузбијање малигног руског утицаја са Балкана’…

* * * Изворни текст са Фејсбук профила ‘Деки РС’ * * *

Прошле су 3 недеље од када је тинејџер са урађеним телом командоса заменио Силвестера Сталонеа у улози Рамба и својом прецизношћу надмашио и актуелног олимпијског шампиона у стрељаштву.

Толико је времена било потребно и породици Кецмановић да се јавно огласи. А огласили су се преко оних који су тог несретног јутра на лице места стигли и пре саме полиције, медија попут Блица и Курира, те преко њих поручили јавности да остају у вечитој тузи.

Можда боље речено, одлазе у вечитој тузи јер породица Кецмановић је објавила да напушта Србију. Када ће им се придружити и њихов мали мезимац не зна се, као што се не зна ни где га је оног јутра аутомобил затамњених стакала одвезао и где је он завршио.

Ја се надам што пре, јер кад већ нису похапшени они који су требали, не треба ни невино дете да лежи у затвору и болници, ако је уопште и тамо. Ова породица је свој задатак извршила и сад је ред да их држава склони у неку трећу земљу света.

Не одлазе само Кецмановићи из Србије, државни секретар у Министарству здравља, Мирсад Ђерлек, изјавио је да ће рањени из ОШ Владислав Рибникар специјалним летом под његовом контролом бити пребачени на лечење чак у Чикаго. Мирсад је иначе човек који је по Србији последње 3 године продавао 💉 и маске па је сад мало одлучио да путује светом.

Држава ће сносити пут и све трошкове лечења, а ко би други, па тако се поступа са одликашима из школе елитних. Док деца обичних смртника, по Србији СМС-ом скупљају за лекове и годинама чекају операције. Додуше, др морфина Даница Грујичић након што је постала министарка здравља изјавила је да у Србији више нико неће чекати на операцију по 10 година, већ само 5 а након тога ко жив ко мртав.

Да ли ће 16.000 полицајаца јурити Ђерлека улицама града Чикага, не зна се али би требало.
Оно што се зна је да ће након опоравка цела екипа елитних у српском граду Чикагу, сигурно изградити блиставу глумачку каријеру. Свеједно од онолико новинара пред школом у време кад се све слика и снима, ниједан од тих рањених није виђен како га хитна одвози па можда држава хоће да и њих што брже заборавимо.

Навикли су они на све, похађали су прву експерименталну елитну школу у региону у коју су ишла деца дипломата, глумаца, политичара, доктора и сумњивих бизнисмена. Пројекат је то УНИЦЕФ-а под називом ‘школа без насиља’ па се ритуално све десило баш у њој.

Један од ритуала те школе је и ‘тамна психосеанса’, када су психолози деци која су се вратила у школске клупе пуштали музику како би се повезали са духовима и душама својих страдалих пријатеља. У овој школи се учио и кинески језик, што није чудно јер поред Кинеза који већ увелико туку људе по Београду, у Србију на велика врата долази и кинески модел контроле становништва.

Тако након 100 година један део породице Кецмановић напушта Србију. Скоро цео век пре него што ће се Коста уписати у школу на Врачару, његов чукундеда Драгутин је са чином пуковника командовао жандармеријом у Црној Гори. Драгутин ће касније изродити тројицу синова, Златимира, Миомира и Илију.

Златимир је био члан Академије медицинских наука а његовим путем ће кренути и унук му Владимир који ће 2010. године добити сина Косту. Данас познатог као највећи дечији масовни убица у историји Србије.

Миомир је био генерал ЈНА кога је лично Тито одликовао највећим југословенским орденом за хуманост. Његов унук је понео његово име и он је тенисер Миомир Кецмановић који своју тениску каријеру данас гради у Америци.

Илија је био историчар уметности и преводилац, његов син Ненад је саветник председника Републике Српске. Ненад ће 1972. године добити сина коме ће као и брат му, дати име Владимир, а он ће у овој породици политичара и лекара једини узети перо и постати писац.

Дакле, ради се о породици која је цео век пуштала корене кроз сами врх државе, блиски су политици, војсци, спорту, разним службама спремним за свакојаке манипулације. Али и криминалу па је тако Костиног оца Владимира покосила акција ‘Сабља’ а мајка му Миљана оптужена је да је као судски вештак монтирала ДНК-а трагове у неким од најпознатијих истрага у Србији.

Али ми ћемо се овде фокусирати на другог Владимира, оног писца. Његово најпознатије дело је „Кад ђаволи полете“, објављено јесени прошле године негде кад је дводневни београдски масакр и почет да се планира јер кад видимо ко финансира моменталну операцију одузимања оружја по Србији план тог пројекта морао је да буде написан барем концем прошле године. Онда је план морао да буде послат на разматрање донаторима како би га они простудирали, оценили, и на крају потписали и одобрили.

Његову књигу „Кад ђаволи полете“ не морате ни да читате, довољно је само да препрочитате све текстове дежурних медија протекле 3 недеље и то је оно о чему књига говори. Колика је вероватноћа да се масакр у ОШ Владислав Рибникар деси по сценарију који је већ описао најближи рођак наводног убице у својој књизи…

Па за дивно чудо вероватноћа је врло велика, јер сценаристи овог света увек оставе црв сумње и отворено провоцирају народ који и онако својом главом углавном ништа и не размишља. Као и тероризам који у суштини не постоји осим на филмовима, али постоје ‘пуцачи државе’ људи чије ће НЕ-дело да се искористи за постизање одређених државних циљева.

Као што је ЦИА створила Бин Ладена, да би преко његовог имена под изговором тероризма покорила свет. Тако су ти терористи у хаљинама и папучама који су се обучавали на малој Цесни негде у пустињи, успели великим Боингом долетети у Њујорк и две зграде срушити као кулу од карата. На крају су специјалци Бин Ладена успели убити негде у Пакистану али да не би свету показивали ружно тело кућног пријатеља породице Буш, за сваки случај су га бацили ајкулама у Арапско море.

Ја се искрено надам да ће наш авион са децом безбедно слетети у Чикаго. Јер најелитнија јединица америчке морнарице тзв. ‘ТИМ 6’, која је наводно ликвидирала Бин Ладена није била те среће и цела је убрзо настрадала у још неразјашњеној хеликоптерској несрећи…

Рекло би се мртва уста не говоре али сценаристи овог света су и са Бин Ладеновим ликом попут Мистер Бина још једном само забављали јавност. Тако су и сви ти терористи који су после њега настали и нападали широм Европе и света, правили хаос разносећи себе и људе, али би им сваки пут у тим рушевинама некако били пронађени неоштећени пасоши и личне карте.

Довољно је само запитати се како је могуће да никад нико од тих терориста није упао рецимо у Парламент и побио политичаре, већ се увек убијају људи по тржним центрима и деца по школама. То је зато што су они њихови играчи а политичаре свеједно нико не би ни жалио па је ефекат страха на деци најјачи а кроз њега се док су људи у шоку најлакше провуку планови будућих контрола становништва.

То је њихов својеврсни потпис, као што и професионални убица сваки пут остави некакав свој потпис. То је као потпис писца који пише роман, као рецимо Владимиров потпис који у свом делу пише баш о злостављаном дечаку и каже:

„Раздвајао их је зид са прозорима кроз које се пуцало, пиштољ је био моћан, као пиштољ који убија ђаволе. Туђ прст је потегао обарач, пиштољ је цимнуо и удаљена црна глава пала је са црних рамена. Рукама је почео да маше као навијач који тражи нове голове.

Више није било метака, отишао је до торбе из које је раније извукао 2 пиштоља, напунио га је мецима и пружио га у туђу руку. Удаљена црна глава поново је пала, пиштоље је вратио у торбу, лице му се претворило у камен а глас му се претворио у шапат…“

Проживели смо већ овај сценарио кроз дежурне медије који су га само преписали. Након трагедије, на уличном бдењу, које нам је исто запад наметнуо да се свеће пале по улицама и трговима а не у црквама, појавила се једна жена, мајка чија је ћерка била на списку хладнокрвног убице, али како је списак био на енглеском језику дете је некако претекло.

То је жена са традиционалним српским презименом, Татјана Саваресе, која је током бдења доживела слом живаца те је пред медијима муцањем одржала говор који ће обићи регион. Причала је о томе како су њена ћерка и Коста били у платонској вези, терајући тако сузе на очи свима присутнима.

Ко не би стао уз мајку чијем су детету меци фијукали крај главе и једва је остало живо. Па скоро сви, осим оних који кад су видели да је дотична госпођа одмах добила улогу експерта и није данима силазила са телевизија са националном фреквенцијом течно износећи своје теорије, нешто им је постало чудно.

Они који не доживљавају све на прву и мало се распитају и провере покоју информацију, виде да Татјана Саваресе има искуства на ТВ-у и да је на ЦНН-у радила као менаџер организације. Биографија на њеном профилу је заиста позамашна, она себе укратко представља пословном женом а ја ћу издвојити само пар занимљивости.

Радила је за УНХЦР, организацију која се сасвим случајно бори за људе који су приморани да напусте своје домове и била је службеник програма за имиграцију. Радила је за SEESAC кућу за контролу малокалибарског и лаког наоружања за југоисточну и источну Европу, која финансира разоружавање Србије. Али њен главни долазак на бдење је тај што је она по опису посла „стручњак за комуникацију“.

^{Source / Извор: Helm Cast}

Када се листа њен LinkedIn профил и пређе њена позамашна биографија, алгоритми аутоматски избацују профиле који су на неки начин повезани са њом. Први међу тим профилима је профил Владимира Кецмановића, писца…

Овде имамо један Београдски троугао и директну везу између хистеричне мајке, писца по чијој књизи се све одиграло и директну родбинску везу са наводним починиоцем. Само за разлику од Бермудског троугла у којем нестају бродови, у овом се потапају чињенице.

Београдски масакр се све више комликује и још није ни близу краја своје приче. Ђаволи су полетели и фабула у овом крими делу још није ни распетљана.

Опет, можда је главна мисао ту и избија нам очи, а сам Владимир ју је написао на насловној страни своје књиге:

„Не убија онај који држи нож, него онај ком остаје империја…“

Пише: Деки РС

* * * Крај текста * * *

Наравно да велеиздајничка колонијална управа нема никакву намеру да одговори на постављена питања и реши застрашујуће проблеме који су се надвили над Србијом – они су их и створили! Ушли смо у завршну фазу разарања српске државности, коју је колонијални управник прославио митингом у Београду, искористивши га да тог 26. маја извуче са Косова и Метохије добар део народа… и тако омогући шиптарским ‘специјалцима’ да заузму српске општине северно од Ибра: